| Рекли су о РБ2 |
|
| 12.05.2010 14:23 | ||
РЕКЛИ СУ О РАДИО БЕОГРАДУ 2
Зоран Глушчевић, књижевни критичар и теоретичар:
(Овај одломак из текста "Моја искуства у Радио Београду", из 2004. године, објављујемо поводом Дана радио драме, 24. марта.)  Милан Влајчић, есејиста и културни критичар:“Други програм, како га и даље зовемо, и даље подржава радијску документарну причу и радио драму, уметност радиофоније (Арс акустика) и шта све не. Онај слушалац који редовно прати драгоцене емисије попут Града, Пута свиле, Код Пеликана, Културних кругова, Клуба 2 и редовне блокове посвећене свакодневним збивањима у култури и уметности, у великој је и драгоценој предности, јер културу чине и феномени испражњених и разваљених јавних библиотека, губитак капиталних издања и критички приређених дела, које без помоћи спољних интервенција ниједан мали издавач сам не може да објави. А како би наша културна средина у пуном обиму добила јасну представу о уметности Карајана, Тосканинија, Бруна Валтера, Владимира Хоровица, Свјатослава Рихтера, и толиких других, без посредства овог радија, огранка звучне слике света?” (Из текста Увод у цивилизацију звука)
СЛУШАТЕ ЛИ РАДИО? Божидар Дамјановски,сликар: Реч “радио” у мени буди нежна сећања. Први пут сам се срео са тим чудом - у то време то је стварно било чудо – пре неких педесет година, у Скопљу. Мој отац је правио радио-апарат као аматер. Била је ту дрвена подлога и на њој велики кристал, и он је диодама набадао по том кристалу, и стара телефонска слушалица. Тада смо први пут чули програм, заправо, нешто смо чули, јер било је прекида, зујања, пиштања и губљења преноса, али је то за нас било страшно чудо. Ја сам после проводио доста времена боцкајући тај кристал док не бих нашао нешто разумљиво. Било је то време ентузијазма, и много очевих пријатеља се окупљало око те скаламерије, па су и они правили неку врсту радија. Од тада је то чудо у мени, тако да осећам блискост са тим медијем. А и ми сликари смо сами са собом и својим платном. Недостаје нам музика – не телевизија него баш радио. То је део нас. Сликар, Платно и Радио. Троугао.” (Из разговора са Стеваном Чичовачким у емисији Невидљиви људи)
“Па, сада имам врло слаб вид. Не могу да сликам без наочара и не могу да читам без лупе, а са лупом је врло тешко читати. Други програм сам изабрао зато што ме веома информише о свим стварима – то је као да ми неко чита новине. Чујем људе, чујем коментаре, слушам оног бриљантног Лепосавића Радета, који је за мене право чудо од образовања из сликарства, књижевности и свега, а нисам га никад упознао. А такође ослушкујем глас епохе. Други програм је станица која форсира нове тенденције, презирући све старе. Врло је искључива, милитантна у погледу класичних дела уметности и класичних начина. И то ми је врло занимљиво – да слушам, као археолошка ископина из прошлог века, шта се дешава. “
(Из разговора са Љупком Ковачевић у “Клубу 2”, 19. јануара 2009. године)
 Момо Капор: ЉУБАВ ПРЕМА РАДИЈУ
Да би се писала радио-драма, потребно је пре свега волети радио. То је све теже због агресивне телевизијске најезде што тера звук на повлачење у сенку и други план пред немилосрдном поплавом вртоглавих призора.
Свет већ лагано заборавља светлуцање радио-скала и драге, китњасте кутије апарата које су нас у детињству нагониле на измишљање хиљаду прича о човечуљку скривеном у унутрашњости овог звучног позоришта. Многи од наших савременика још се добро сећају времена у коме су завиривали у ту прашњаву кутију, одгонетајући где се крије брбљиви патуљак са толико смисла за музику свих инструмената и свих речи.
Љубавници су проводили своје ноћи на узглављима изнад којих се светлила мала скала радија. Ма колико била сиромашна соба у којој се живи, присуством радио-апарата она стиче готово несхватљиву раскош. Тешко је волети се испред упаљеног телевизора. Љубав тражи самоћу, а њу не дозвољавају лица која дрско, нетремице пиље у туђе собе. Чак и када би то била једина предност радија – а она то није, била би довољна за његово оправдање и љубав коју му поклањамо.
Ками је писао да би могао провести читав живот у дупљи каквог громом изгорелог дрвета, гледајући смењивање годишњих доба, путовање облака и лет птица. Са радио-апаратом срећа таквог пустињака била би потпуна. Он никада не би био потпуно сам. Помоћу гласова, лако би реконструисао лице света.
У време љубави и сиромаштва, радио је био једини господар нашег времена. Тада још свако није имао радио-апарат. Пред вече, људи су носили флаше с пићем и корпе са храном према кући човека који је поседовао ту ретку справу, седали у најлепшу од свих соба и чекали узбуђено да се апарат пробуди. Моји најнесрећнији часови у детињству били су они када се радио кварио, светлећи бесмислено и непотребно својом скалом, која је остајала нема на све позиве што смо му упућивали. Тајанствено замршен, унутра је стајао сплет неразрешивих жица и чудних лампи, које нисмо смели такнути, да не би случајно оскрнавили њихов зачарани мир. Осећали смо да свугде око нас, по пустим улицама, преко сивих поља иза града, испод мостова реке, па чак и у соби у којој седимо, плове гласови које је немогуће ухватити и чути све док апарат остане нем. То је појачавало нашу несрећу због квара.
Корачајући улицама, имао сам осећање да идем кроз џунглу звукова које шаљу све радио-станице на свету. Замишљао сам како би било лепо да их могу ухватити својим ушним шкољкама без икакве помоћи справа. Касније, када су измишљени транзистори, виђао сам људе у власти исте опсесије, коју су најзад савладали. У парковима, на стадионима, у препуним кафанама, они седе одсутни за све што се око њих дешава, са малом слушалицом у ушној шкољци и жицом која води до транзисторског апарата на столу. Њихови прсти окрећу дугме на апарату луњајући кроз замрзнуте просторе ноћи. Они не живе ни за шта друго у том тренутку, сем за свет звука, који послушно стиже до њихове Еустахијеве трубе у истом трену у коме је изговорен, са хиљаду километара раздаљине. Изгледа да живимо у времену у коме нам се жеље испуњавају исувише брзо.
Љубав према радију било је једно од снажних осећања доба о коме говорим.
Осудивши се само на глас, присиљени смо да из радио-апарата, као из каквог тајанственог инструмента, извучемо неслућене драгоцености. Та аскеза, добровољно присиљавање на оскудност форме, испод које се крије богатство садржаја, лекција је коју телевизија треба да прими од радија у наслеђе, ако он једнога дана престане да постоји.
(фрагмент из Антологије Књижевност и радио)
приредио Ђорђе Малавразић
Радио Београд, 2004.
|
||
"Веома вас уважавам и вашу бригу о људима. Заиста сам велики поштовалац читавог Другог програма Радио Београда. Мислим да је фантастична та уређивачка политика годинама. Слушам вас и желим да, као припадници интелектуалне елите, када начнете неки проблем, сваки пут покушате да дате и предлог на који начин тај проблем да ублажимо ми као појединци."
"Мислим да су се у нашим свакодневним дружењима и разговорима у студију радио драме зачињале и идеје о радиофонским експериментима, мада су их тек касније могли остварити редитељи као Арса Јовановић и Дарко Татић. Када се данас баци поглед на укупну продукцију драмског студија до наших дана, импонује и број изведених радио драма и награде које су редитељи Радио Београда освајали у свету звука. Од три редитеља чији сам рад пратио (Бода Марковић, Арса Јовановић и Дарко Татић) ниједан од њих није без значајних награда додељених из европских жирија, а Бода Марковић сам је режирао преко 650 драма!"
Момо Капор, књижевник и сликар:| < Претходно | Следеће > |
|---|
