О нама 
| О нама |
Радио Београд
ул. Хиландарска 2
11000 Београд
Радио Београд као део националне радиодифузне установе (РТС) јесте у основи непрофитна организација, попут европских институција сличног типа. Непрофитни карактер тих установа проистиче из њиховог одређења као "јавне службе", при чему овај термин не значи да је реч о државној служби или служби којом руководе функционери: реч је о делатности од интереса за заједницу као целину, која је у функцији свих грађана. Наиме, основни циљеви јавне службе (објективно и непристрасно информисање; развој културе као јавног добра) не би се могли остваривати уколико би били препуштени искључиво тржишним или парцијалним партијско-политичким критеријумима. Да би Радио Београд могао испуњавати задатке које му намеће јавна служба, он мора имати одговарајућу аутономију, независност у планирању и производњи програма, тј. он мора бити у могућности да заштити свој професонални интегритет од ауторитарних утицаја, посебно од оних који долазе из сфере политике: Радио Београд не сме бити везан инструкцијама власти, сем оних које су предвиђене законом. Такав тип аутономије не може се остварити без формално-правних и институционалних гаранција за њу.
Саобразно поменутом, Радио Београд ће настојати да одговорност пред јавношћу уздигне на пиједестал своје највише дужности. Наш полазишни став је да је слобода изражавања, као право грађана да се слободно информишу и заузимају властите ставове, без ауторитарног мешања било које спољашње инстанце, основно право у свакој демократској држави. Члан 10 Европске конвенције о правима човека заснива се на истом начелу: "Ово право (слобода изражавања) подразумева слободу мишљења и примања информација и идеја ..." Поменуто начело може се тенденцијски реализовати само у оквиру дезидеологизованог новинарства, тј. новинарства које је, баш зато што је у подједнакој мери окренуто према свим идеологијама, независно од било које од њих. Новинарство које би било пристрасно према некој политичкој опцији ставило би се у службу само једног дела грађанства, а не грађанства у целини. Стога је услов без којег не може бити јавне службе новинарство отворено према свим идеолошко политичким програмима, партијама, политичким и друштвеним субјектима, мишљењима и уверењима. Такво новинарство полази од става да ниједан ауторитет, било персонални било институционализовани, не може имати прерогативе коначног арбитра кад је реч о људским мишљењима и уверењима. То важи и за саме медије који на себе не могу узети улогу пресудитеља. На њима је само то да различита мишљења и идеје поводом друштвених проблема предоче грађанима како би се они сами, према властитом нахођењу, опредељивали између алтернатива. Јер, у крајњој линији, улога арбитра, макар само релативног и привременог, припада грађанима, пошто власт и институције у демократским друштвима изводе своју легитимацију из воље народа. Бити новинар демократског усмерења не значи бити на страни ове или оне идеолошко-политичке опције, већ бити на страни процедура парламентарног система и професионалног новинарства, јер се само уважавањем и практиковањем наведених правила игре може обезбедити легална, легитимна и релативно равноправна борба за власт између различитих идеологија. Отвореност према најширем спектру идеја не значи, међутим, отвореност према оним ставовима који радикално доводе у питање саме принципе на којима почива сам парламентарни систем као институционално јемство постојања политичког и културног плурализма. Реч је о оним екстремистичким опредељењима чије се ширење осуђује у декларацијама и конвенцијама о људсим правима и забрањује у позитивним законима демократски устројених земаља: на радијским програмима не сме бити простора за оне идеје које проповедају међурасну, међуетничку и међунационалну мржњу и насилно рушење демократског поретка и демократских правила игре. Из досад поменутог следи да ће се новинари Радио Београда придржавати следећих принципа: благовремено, веродостојно и на чињеницама засновано информисање; обезбеђивање слободног и равноправног приступа различитим мишљењима и ставовима који су израз плурализма друштвених и политичких интереса, као и укупног домаћег и глобално-светског развоја; развијање критичког односа новинара према свим друштвеним и политичким инстанцама; противљење свим покушајима инструментализације од стране било којег центра моћи; пружање доприноса културно-уметничком и научно-образовном развоју домовине чега не може бити без уважавања игре разлика која подразумева и отвореност према свету. Радио Београд није организован на жанровском принципу већ на начелу поделе на различите, међусобно комплементарне, али у одређеној мери и међусобно ривалске програме: Први програм као доминантно информативно-политички талас; Други програм као програм чији је задатак да популаризује културу, уметност и науку; Трећи програм као ексклузивни програм који слушаоцима предочава све области људског духа и стваралаштва у њиховом изворном, оригинерном виду; 202 као модерни форматизовани урбани радио; 101 као музицко-комерцијалном таласу, Драмски програм који опслужује драмским остварењима остале програме; Музичка продукција као "полигон" за стварање и извођење уметничке, народне, џез и хорске музике. Таква издиференцираност Радио Београда није, међутим, домаћи изум већ резултат тежње Радио Београда да ухвати корак са развојем модерног европског радија који је све више и више испољавао тенденцију да се конституише као вишедимензионални медиј, способан за више улога, не само за информативно-политичку већ и, у подјенакој мери, за културну функцију: тиме он постаје једно од главних средстава за производњу и промовисање културних вредности које су од битног значаја за очување и развој културног идентитета неке земље и за њен дугорочни напредак. Једва да је потребно и помињати да национални радио као чувар свих видова аутентичног културног твораштва – иако, у складу са својим модерним и постмодерним опредељењима, не пристаје на лажну поделу на "високу", "елитну" и тзв. "масовну културу" као наводно нижи облик стварања – треба да буде затворен за приземне форме људског делања којима се, под притиском искључиво профитерске логике тренутне тржишне коњуктуре, повлађује неукусу, некултури, антицивилизациским трендовима и "срцепарајућој" парохијално-паланачкој патетици. Нећемо превиђати чињеницу да је Србија мултикултурно и мултиконфексионално друштво у којем мањинске културе и конфекције имају права на посебну заштиту. Али ћемо при томе полазити од претпоставке да циљ увођења посебне заштите културних и националних мањина није њихово изоловање од спољашњих утицаја шире глобалне заједнице, тј. њихово затварање према овој последњој, већ то да се мањинама омогући да на равноправан начин комуницирају са већинском културом. Управо због тога што култури и традицији придајемо изузетан значај, третираћемо радијски звучни архив, његову фонотеку и документацију као неку врсту наших заштитиних знакова – јер у њима је депоновано национално културно благо Србије. Ако ћемо бити – као што смо при излагању основних принципа уређивачке политике истакли – неутрални према политичким и стваралачким опредељењима, то не значи да ћемо бити неутрални према Србији, њеној демократској традицији и будућности. Ту нашу једину пристрасност не кријемо нити ћемо је крити. При томе ћемо увек узимати у обзир чињеницу да традиционални патриотизам (љубав према властитом језику, култури и домовини), иако увек неопходан, може лако постати заточеник духа аутаркије који тежи да свој страх од спољашњих цивилизацијских утицаја компензира дијаболизацијом Другога, мржњом према свему оном што долази "Са оне стране брда", уколико није здружен са уставним, грађанским патриотизмом, тј. са поносом на демократске институције отаџбине зато што оне, као нешто што у себи отеловљује универзалне принципе, јемче једнака права сваком њеном члану, без обзира на његов културно-етнички идентитет. Суштину Европе не чини ниједна посебна концепција идеологије, морала и религије нити некакав јединствени европски дух, већ универзализовано право. У модерним европским демократијама нема ниједне вредности која би била изнад вредности права. У плуралистичким друштвима све може имати своју алтернативу осим универзалних правила игре, из простог разлога штосу та правила, тј. процедурализам и легализам, услов без којег не може бити плурализма, посебно не оног политичког. Слободно професионално новинарство и Србија уређена у духу европског конституционализма – то ће бити једини ауторитети којима ћемо се клањати.
|
||
