Оперска сезона Еурорадија 2012 / 2013

Доменико Чимароза: Тајни брак

Чућете комичну оперу "Тајни брак" Доменика Чимарозе. Снимак је забележен на представи одржаној 14. марта у Театру Ређо, у Торину. Главне улоге тумаче: Барбара Барњези као Каролина, Ерика Грималди као Елизета, Кјара Амару као Фидалма, Емануеле Д Агуано као Паолино, Паоло Бордоња као Ђеронимо и Роберто де Кандија као гроф Робинсон. Хором и оркестром торинског Театра Ређо диригује Франческо Пасквалети.

Чимарозина мелодрама ђокозопремијерно је изведена 7. фебруара 1792. године у бечком Бургтеатру на основу либрета Ђованија Бертатија, који је користио мотиве комада Тајни брак Дејвида Герика и Џорџа Колмена старијег. Краљ Леоплод II, који је присуствовао премијери, био је толико импресиониран овим делом да је организовао вечеру за све извођаче, а потом их позвао да истог дана изведу и приватно оперу за њега. Ово је била велика част, а извори из тог доба истичу да је прво извођење трајало око три сата јер је публика тражила да се нумере и ансамбли понове на бис. На почетку првог чина упознајемо се са Паолином и Каролином. Они су се тајно венчали и већ неколико месеци то крију од њеног оца Ђеронима, богатог трговца, који је уједно и Паолинов послодавац. Паолино и Каролина разговарају о томе како да саопште ову вест њеном оцу, а да га не наљуте. Надају се да ће Ђеронимо, који жели да добије племићку титулу, бити добре воље јер се његова старија ћерка Елизета удаје за грофа Робинсона. Паолино се потрудио да до овог брака дође у нади да ће тиме умилостивити Ђеронима. Када однесе грофово писмо свом послодавцу, настаје комична ситуација јер је Ђеронимо наглув, а кад коначно схвати да племић од њега тражи Елизетину руку, не скрива своју радост у познатој арији Чујте, почујте. Потом следи изузетни трио између Каролине, Елизете и њихове тетке Фидалме. Елизета умишља да је грофица, Каролина јој се подсмева, а Фидалма открива да је бацила око на Паолина. Радњу компликује помпезни долазак грофа Робинсона, који покушава да погоди која је од три жене његова вереница. Он прво прилази Каролини, потом Фидалми, а кад схвати да је најмање привлачна од њих - Елизета - његова будућа супруга, бива разочаран. Ситуација се отима контроли јер не само да гроф не жели да се ожени са Елизетом, већ одлучује да запроси Каролину. У финалу првог чина Елизета оптужује своју млађу сестру да је завела грофа, а њихов отац, због тога што не чује добро, не може да схвати како се створила општа пометња.

Представљамо и други, завршни чин комичне опере "Тајни брак" Доменика Чимарозе, која је забележена на представи одржаној 14. марта у Театру Ређо у Торину. Главне улоге тумаче: Барбара Барњези као Каролина, Ерика Грималди као Елизета, Кјара Амару као Фидалма, Емануеле Д Агуано као Паолино, Паоло Бордоња као Ђеронимо и Роберто де Кандија као гроф Робинсон. Хором и оркестром торинског Театра Ређо диригује Франческо Пасквалети.

Успех опере Тајни брак у доба када је настала - у последњој деценији XVIII века треба тражити и у добрим певачима, одличном Бертатијевом либрету, али и тематици која је одговарала промени "укуса" широке публике. Иначе, комад енглеских аутора Гарика и Колмена старијег инспирисао је и два дела настала у Француској у предреволуционарном периоду. То су биле комичне опереСофија или сакривени брак Јозефа Кохоута и Тајни брак Франсоа Девијена. Другим речима, непосредност, веселост, спонтаност, елеганција и музичка искреност Чимарозиног Тајног брака учиниле су да постане популарна широм Европе. Сам либрето представља радњу у широким потезима, изостављајући прерушавања и замене идентитета, приказујући несрећу младог пара који се усудио да противуречи утврђеном друштвеном поретку. Сентиментална, рекли бисмо данас, романтична комедија, у духу Памеле Семјуела Ричардсона, слави повратак једноставности и природности. Аристократа, гроф Робинсон је комични лик, као и Ђеронимо са својом жељом за друштвеним напредовањем науштрб среће својих ћерки. На музичком плану, у одређеним тренуцима чује се готово романтичарска изражајност, док инвентивном употребом парланда ова опера премошћава јаз између опере буфо XVIII века и дела Росинија и Доницетија писаних у овом жанру, у првој половини XIX века. Други чин започиње дуетом Ђеронима и грофа Робинсона, у коме гроф нуди да се за пола мираза ожени Каролином. Ђеронимо је одушевљен. Даљу компликацију за љубав Каролине и Паолина допуњује и то што Фидалма изјављује љубав несрећном младићу. Паолино зато одлучује да он и Каролина морају да побегну. Финале опере се дешава током ноћи, у којем сваки од ликова излази из своје собе и хвата љубавнике како беже. Паолино и Каролина због тога признају свима да су се венчали. Гроф, како би спасио свој образ одлучује да се ипак ожени са Елизетом. А Ђеронимо опрашта својој млађој ћерки и прихвата Паолина за зета.

Уредница Ксенија Стевановић.

Оперска сезона Еурорадија 2012 / 2103

Ђузепе Верди: Набуко

У циклусу Оперска сезона Еурорадија 2012/2103, слушаћете оперу "Набуко" Ђузепа Вердија. Пратите снимак остварен 1. фебруара ове године у миланској Скали, који смо добили путем Евровизијске размене. Као Набука чућете Леа Нучија, у улози Исмаела наступа Александар Антоњенко, док је Закарије - Виталиј Коваљов. Као Абигаилу чућете Људмилу Монастирску, док Фенену изводи Вероника Симеони.. Закаријину сестру Ану пева Татјана Рјагузова, а у узлози вавилонског војника Абдала чућете Ђузепа Венецијана. Великосвештеник Бала је Ернесто Панаријело. Хором и оркестром миланске Скале диригује Никола Луизоти.

Набуко, један од најпопуларнијх Вердијевих оперских спектакала, премијерно је изведен 1. марта 1842. године управо у миланској Скали, тако да је ова кућа у години у којој се обележава велика Вердијева годишњица била у „обавези" да на репертоар уврсти и овај велики оперски хит Ђузепа Вердија. Либрето је написао Темистокле Солера на основу балета Антонија Кортезија, односно драме Набукодоносор Огиста Анисеа-Буржоаа и Франсиса Корнија. У тренутку када је започео рад на Набуку Верди је био жељан успеха, јер је његова претходна опера Ун ђорно ди рењо - Једнодневна владавина, била потпуни фијаско. Свој неуспешни излет у комични жанр Верди је толико тешко доживео да је размишљао да напусти компоновање, а као што је познато, тек ће се у својој последњој опери - Фалстафу, поново окренути комедији.

Набуко му је донео успех за којим је трагао. Опера је обновљена и у јесен 1842. године, и изведена је рекордних 57. пута. Популарност овог дела не јењава до данашњих дана, захваљујући убедљивим хорским епизодама и драматичном третману носећих ликова опере - Закарија, Набука и Абигаиле. Сам Верди је рекао да са Набуком започиње његова композиторска каријера, и да са овим делом први пут чујемо «правог Вердија». То су, пре свега: нова и динамична употреба хора, изузетна ритмичка виталност и акутни осећај за драмску пулсацију. У Набуку нема значајне тенорске улоге, али зато роле Набука и Закарије јесу велики изазови за сваког баритона или баса. Улога Абигаиле је једна од најтежих у Вердијанском репертоару и пре свега је везана за драмског сопрана изузетно покретљивог гласа. Ипак, прави протагониста опере је хор - који доминира најдраматичнијим сценама ове опере и коме је поверена једна од најпознатијих мелодија XIX века и целокупног Вердијевог ставарлаштва -Va pensiero или Хор Јевреја, који се налази у трећем чину.

Уредница Ксенија Стевановић.

Уредница Ксенија Стевановић.

Оперска сезона Еурорадија 2012 / 2013

Жак Офенбах: Хофманове приче

У оперском термину пратићете снимак дела „Хофманове приче" Жака Офенбаха, који је забележен на представи одржаној 14. фебруара ове године у Великом театру Лисеу у Барселони.

У главним улогама наступају Мајкл Спајерс као песник Хофман, Мишел Лозије као Муза, односно Никлаус,Лоран Наури као Линдорф и Копелијус, Катлин Ким као Олимпија,Манел Естеве као Спаланцани иСузана Кордон као Стела. Хором и оркестром великог театра Лисеу диригује Стефан Денев. Офенбах је сматрао да су Хофманове приче његова последња шанса да буде прихваћен као композитор озбиљне опере, а не само као стваралац забавних опера комик по којима је био познат. Због тога је последњих неколико година свог живота, готово сву своју енергију уложио у писање овог дела. Када је композитор преминуо, опера је била у процесу проба, а од целе партитуре остало је једино да се ураде одређене допуне у чину који је посвећен Ђулијети, а које је начинио Ернест Гиро. Премијера опере је уприличена 10. фебруара 1881. године у сали Фавар Опере Комик у Паризу. Потоње поставке, као што је она из децембра исте године када је бечки Рингтеатар захватио девастирајући пожар, дале су делу сујеверну репутацију опере која доноси лошу срећу. Тек је спектакуларна поставка у Берлину 1905. године донела Хофмановим причама интернационалну популарности. Током прве половине XX века, опера је доживела бројне ревизије Ђулијетиног чина, а усталила се и пракса да водеће женске улоге тумаче различите певачице - чиме се нарушава драмско јединство овог дела, али се добија ретка прилика да се може ангажовати више одличних певачица у једној опери. После Другог светског рата начињено је више покушаја да се обнови Офенбахова оригинална концепција, а вечерас слушате интегралну верзију опере коју су 1988. године објединили Мајкл Кеј и Жан-Кристоф Кек.

Пролог опере Хофманове приче се дешава у крчми близу оперске куће у Нирнмбергу. Хофманова муза се жали на распусни живот песника, а потом се претвара у студента Никлауса. Тада у крчму стиже Хофман са групом веселих студената који од њега траже да им исприча причу о патуљку Клајнзаху, али његове мисли се окрећу сањарењу о лепој жени. Када угледа саветника Линдорфа, он у њему препознаје свог вечитог супарника и предвиђа да ће се и његова љубав са лепом Стелом лоше завршити. Због тога одлучује да присутнима исприча своје претходне романтичне догодовштине.

Други чин носи поднаслов Олимпија. Ексцентрични проналазач Спаланцани се нада да ће му лутка коју ће изградити повратити богатство које је изгубио. Но, плаши се да његов бивши партнер Копелијус не дође и узме му све што буде зарадио. Хофман је Спаланцанијев ученик, који мисли да је Олимпија у ствари ћерка старог проналазача. Он се заљубљује, а његов колега Никлаус узалуд покушава да му укаже на његову грешку. Када се појави Копелијус, он са собом доноси магичне наочаре које све ствари чине лепшима, а потом тражи и део профита. Спаланцани представља свима своју механичку „ћерку" која пева чувену колоратурну Олимпијину арију, у којој паузе означавају време које је потребно да се лутка навије како би наставила. Хофман, гледајући кроз наочаре, мисли да је она људско биће и потпуно је опчињен. Он са лутком плеше весели плес. Но, убрзо се чује звук разбијања машинерије. То је Копелијус уништио лутку како би се осветио Спаланцанију. Окупљени гости се подсмевају Хофмановој лудости.

Трећи чин из опере „Хофманове приче” Жака Офенбаха. Овај сегмент Офенбахове фантастичне опере из 1881. године се дешава у Минхену. У кући старог Креспела, његова ћерка Антонија за клавиром пева носталгичну песму о изгубљеној љубави, али се осећа лоше. Креспел улази како би је упозорио да је наследила грудобољу од своје мајке и да је певање може фатално исцрпети. Како је Антонију отац склонио од утицаја њеног љубавника Хофмана, он свом слуги Францу даје инструкције да не отвара врата. Но, слуга је стар и не чује добро, те Хофман и Никлаус успевају да уђу у кућу. Хофман за клавиром започиње љубавну песму, у којој му се придружује и Антонија. Она потом бежи у своју собу, јер говори песнику да јој је отац забранио да пева. Хофман се скрива и прислушкује разговор Креспела са мистериозним доктором Мираклом кога стари човек оптужује да је одговоран за смрт његове жене, те да се спрема да науди и његовој ћерки. Ипак, Миракл је једини који може да јој помогне. Након што они оду, Хофман убеђује Антонију да престане да пева, али чим он оде Миракл се појављује и наговара је да се ипак препусти песми, тако што призива глас њене мртве мајке. Миракл тако убацује девојку у вокалну спиралу смрти, а када Креспел и Хофман долазе већ је прекасно - Антонија је од исцрпљености издахнула.

Четврти чин познат је под именом Ђулијета и дешава у Венецији. Он започиње чувеном баркаролом, док гондола вози Никлауса и куртизану Ђулијету до палате на Каналу Гранде. Тамо се дешава раскалашна забава, а песник Хомфан пева радосну здравицу присутнима. Ђулијета провоцирајући упознаје Хофмана са својим љубавником Шлемилом. И поред Никлаусових упозорења, песник прихвата изазов. Појављује се чаробњак Дапертуто који доноси нагодбу Ђулијети: Он ће јој дати дијамантски прстен, ако буде добила од Хофмана његово друго ја у облику одраза у огледалу. Оставши сам са Ђулијетом, Хофман страсно изражава своју љубав, а када му она тражи слику-одраз како би га се сећала, он на то пристаје - схвативши при том да више не види свој лик у огледалу. Шлемил се појављује и изазива Хомфана на двобој, у коме га песник убија. Он потом узима кључ од Ђулијетиног будоара, где затиче куртизану у загрљају са својим слугом Питикиначом. Никлаус одводи Хофмана, док се Дапертуто подсмева песнику.

Пети чин, односно епилог ове фантастичне опере из 1881. године нас врача на почетак приче, у Лутерову крчму у Нирнмбергу. Пошто је испричао своје три меланхоличне приче о несрећним љубавима, Хофман тражи утеху у вину. Појављује се примадона Стела после великог успеха на позорници. Хофман у њој види све три своје изгубљене љубави и оставља је. Она одлази са Линдорфом, а док песник пада у пијанство Никлаус се претвара у његову песничку музу. Она му говори да се врати стваралачком путу. Завршни хор – Велики смо због љубави, пева о томе како нас оплемењују љубавна искуства, али и губитак и бол.

Уредница Ксенија Стевановић.

Оперска сезона Еурорадија 2012 / 2013

Винченцо Белини: Пират

Слушаћете оперу "Пират" Винченца Белинија, која је забележена на концертном извођењу одржаном 4. јануара ове године у Великом театру Лисео у Барселони.

Белини је живео у јужној Италији све до априла 1827. године када је на позив импресарија Барбаија дошао да ради у Скалу. Опера Пират је била његова друга опера написана за потребе професионалне оперске куће и прва сарадња са Романијем. Белини је због тога шест месеци писао партитуру како би се на прави начин представио публици Скале. На премијери су певали одлични певачи попут Ђованија Батисте Рубинија, Анријет Мерик-Лаланд и Антонија Тамбуринија, а публика је оперу доживела као долазак узбудљивог новог композитора на оперску сцену. Опера Пират се убрзо показала и као велики међународни успех за Белинија. Постављена је наредне године у Бечу, а потом у Лондону и Паризу. Током XX века ово дело је обновљено у Риму 1935. године како би се обележила стогодишњица Белинијеве смрти, а посебно је позната поставка из 1958. године у миланској Скали у којој су певали Франко Корели, Марија Калас и Еторе Бастијанини. Радња опере се дешава на Сицилији у XIII веку. Ернесто, војвода од Калдоре, вазал анжујске династије, приморао је Имођену да се уда за њега против њене воље. Она је заљубљена у Гвалтијера, бившег грофа од Монталта који је одан ривалској династији потеклој од краља Манфреда. Гвалтијеро, пошто је побеђен и стављан на листу издајица, постао је вођа пирата, које прогони Војвода од Калдора. Увертира, која представља адпатацију прве верзије уводне музике за прву Белинијеву оперу Аделсон и Салвини, поштује Росинијевски модел, са крешендом после увођења друге теме. Либрето за ову Белинијеву оперу која је премијерно изведена 27. октобра 1827. године у Милану, написао је Феличе Романи на основу комада Бертрам или Пират Исидора Тејлора који је прерадио истоимену драму Чарлса Метјурина. Пират је одиграо важну улогу у успостављану стила романтичнемелодраме коју ће касније развити Доницети и Верди.

Уредница емисије: Ксенија Стевановић.

Оперска сезона Еурорадија 2012 / 2013

Ђоакино Росини: Пепељуга

У вечерашњој емисији слушаћете ексклузивни снимак Росинијеве опере "Пепељуга", заблежен на представи одржаној 26. јануара у Бечкој државној опери. Главне улоге тумаче: Тара Ерод као Анђелина, Дмитри Корчак као Дон Рамиро, Вито Пријанте као Дандини, Алесандро Корбели као Дон Мањифико, Илдебрандо Д'Арканђело као Алидоро, Валентина Нафронита као Клоринда и Маргарита Грицкова као Тизба. Оркестром Бечке државне опере диригује Хезус Лопез-Кобос.

Росини је написаоПепељугу за мање од три недеље у току јануара 1817. године, користећи либрето Јакопа Феретија на основу мотива Пероове бајке, као и већ постојећег либрета за Изуарову истоимену оперу. Премијера је уприличена у Риму у театру Вале већ 25. јануара 1817. године, уз релативни успех. Ипак, убрзо јеПепељуга постала невероватно популарна широм Италије, али и у свету. У наредним годинама низале су се премијере почевши од Барселоне 1818. године, преко Лондона, Беча , Париза, Берлина, Москве и Буенос Аиреса, све до Њујорка где је, 1826. године, доживела своје прво извођење у Северној Америци. Напоменимо да је за увертиру Росини искористио уводну музику за своју оперу Муж из огласа из 1816. године. Пепељуга је била прва опера које је изведена у Аустралији, фебруара 1844. године. Већ у XIX веку улогу Анђелине певале су велике диве попут Лауре Чинти-Даморо, Марије Малибран, Полине Вијардо и Маријете Албони, а дело је опстало на репертоару све до Росинијеве смрти 1868. године. Поновни повратак на сцену дешава се крајем 20-их и почетком 30-их година XX века, када се бележи да је шпанска мецосопранисткиња Кончита Супервија била изузетна Пепељуга овог раздобља. И поред обнова опере у Глајндборну, за нови почетак оперског живота Росинијеве Пепељуге се узима продукција миланске Скале из 1973. године, којом је руководио Клаудио Абадо. Том приликом је први пут изведена критичка верзија Алберта Зеда коју ћете слушати у емисији, а главна улога је била поверена Терези Берганци, једној од водећих интерпретаторки Росинија те генерације.

Сам заплет опере се ослања на познату бајку, али даје свеж, помаломелодрамски угао. У овој опери нема ситуације са ципелицом и претварањем бундеве у кочију. Прича је задржала реалистичне контуре и лишена је свих бајковитих елемената. Принц - дон Рамиро се заљубљује у Пепељугу, односно Анђелину, а потом и у незнанку која на њу личи. Уместо маћехе у овој опери главни антагониста је Пепељугин очух Дон Мањифико и њене две ружне и таште полусестре Клоринда и Тизба. Улогу добре виле преузима принчев тутор Алидоро, који помаже Пепељуги да дође на двор. Као посебност у овој опери се истиче лик принчевог слуге Дандинија, који током већег дела заплета изиграва принца не би ли се тако открила права лица учесника. На крају опере, Пепељуга тражи од Принца да је пронађе упркос свему, а када се то деси у тријумфалном финалу присуствујемо трансформацији Анђелине од меланхоличне девојке у праву принцезу.

Уредница Ксенија Стевановић.

Оперска сезона Еурорадија 2012 / 2013

Ђакомо Мајербер: Роберт ђаво

У понедељак, 18. фебруара на Трећем програму представљамо оперу „Роберт ђаво" Ђакома Мајербера. Слушаћете снимак који је забележен у Краљевској опери Ковент гарден у Лондону, 15. децембра 2012, када је ансамблом дириговао Даниел Орен.

Овим извођењем Мајерберово остварење први пут је обновљено на лондонској сцени после 122. године. Насловну улогу тумачи Брајан Химел, Бертрам је Џон Релија, као Рембоа слушаћете Жан-Франсао Бораса. Марина Поплавскајатумачи Алис, док је принцеза Изабела Патриција Ћофи. У првој емисији слушаћете први и други чин.

Године 1831. Роберт ђаво је доживео тријумф невиђен до тада на позорници Париске опере. У наредне три године одушевљена публика је видела ово делосто пута на сцени Опере, а до 1835. године чак 77 оперских кућа у десет различитих земаља је поставило ово дело на свој репертоар. Одушевљени критичари, попут Франсоа-Жозефа Фетиса, прогласили су је, без икакве задршке, ремек-делом, чак је и Вагнер у часопису Дрезденер Абендцајтунгоценио Мајерберово остварење као бесмртно. Може се с правом рећи да је опера Роберт ђаво осигурала Мајерберу место водећег оперског композитора његовог доба, али је и снажно утицала на млађе генерације композитора, од Шопена од Вагнера.

У првом чину Роберт и његов мрачни сапутник Бертрам, кога карактерише хроматски покрет у фаготима, тромбонима и бас кларинетима, у Палерму се предају уживањима. Министрел Рембо пева баладу у којој описује брак лепе норманске принцезе и демона, из кога се родио син - Роберт Ђаво. Роберт жели да се освети Рембоу, али схвата да је он вереник његове полусестре Алис. Девојка се појављује и објављује Роберту да је њихова мајка умрла. Он потресен моли сестру да преда писмо његовог љубљеној, принцези Изабели. Алис га упозорава на Бертрама, али Роберт у коцкарској игри са другим витезовима губи све што поседује.

У другом чину присуствујемо радосном сусрету принцезе Изабеле и њеног љубљеног Роберта, коме даје нови оклоп како би учествовао на витешком турниру. Када фанфаре оглашавају почетак такмичења, Изабела не види свога драгог. Али, међу учесницима је принц од Гранаде на чије удварање она пристаје, пошто је повређена. Бертрам је победио у свом науму да одвоји Роберта од принцезе, јер је младићу пренео лажни позив на двобој са његовим супарником, принцом од Гранаде.

У трећем чину сазнајемо да Бертрам до краја дана мора у потпуности да потчини Робертову душу, иначе ће Роберт бити слободан од сатанске власти. Демон покушава да на тамну страну привуче и министрела Рембоа, коме нуди велико богатство. Бертрам за време сатанског ритуала открива да је Роберт његов син, што пречује Алис, која се плаши да проговори о ономе што је сазнала. Бертрам наводи Роберта да оде на гроб свете Розалије у једном напуштеном манастиру, где треба да одломи чаробну гранчицу - то је чин храбрости, али и светогрђа, упозорава га. Уз помоћ чаробне гранчице, Роберт ће моћи да победи супарнике и поново освоји Изабелину руку, тако да витез креће на овај поход. Бертрам призива духове грешних опатица да се дигну из својих гробова нудећи Роберту ужитке, али он ипак успева да убере гранчицу и да остави демонски свет иза себе.

У четрвтом чину, на фону интимне љубавне драме између Роберта и принцезе Изабеле, дешавају се „надприродни" догађаји, проузроковани племићевим поступцима. Наиме, у претходном чину Роберт је освојио чаробну гранчицу која му омогућава да замрзне у покрету све слуге око принцезе. Музички је ова ситуација решена поступним повећавањем нотних вредности до потпуног успорења. Принцеза Изабела преклиње Роберта да се одрекне мрачних сила и да потражи опрост грехова. Витез ломи чаробну гранчицу, а слуге се враћају у живот.

У петом чину, у катедралу у Палерму улази задихани Роберт како би спречио брак између принцезе Изабеле и Принца од Гранаде. Истовремено Бертрам покушава да од њега добије заклетву о вечитој верности, али Роберт оклева. Ипак, када сазнаје да му је демон отац, Роберт попушта. Ипак, у том тренутку његова полусестра Алис доноси вести о томе да је младожењин долазак одложен дејством непознате силе, и предаје Роберту тестамент његове мајке како би га прочитао. Витез наглас чита мајчино упозорење да никада не верује ономе који ју је завео. Алис и Бертрам се боре за Робертову душу, у том тренутку са звоника катедрале чује се одбројавање - стигла је поноћ, што означава да је Бертрам изгубио битку за Робертову душу. Хор анђела и окупљени људи славе победу добра над злом, а Роберт ступа пред олтар како би се венчао са Изабелом.

Оперска сезона Еурорадија 2012 / 2013

Георг Фридрих Хендл: Агрипина

Представићемо ексклузивни снимак опере "Агрипина" Георга Фридриха Хендла, забележен 17. новембра на представи одржаној у Фламанској опери у Генту. Ова Хендлова драма пер музика траје три сата и тридесет минута и подељена је у три чина. Главне улоге тумаче сопран Ан Халенберг као Агрипина, сопран Рената Прокупић као Нерон, бас Жоао Фернандеш као Палас, контратенор Жозе Лемос као Нарцис, бас Геворг Григоријан као Лезбо, контраалт Кристина Хамарстрем као Отон, сопран Елена Цалагова као Попеја, бас Умберто Кјумо као Клаудије и контраалт Марија Јоковић као Јунона. Хором и оркестром Фламанске опере диригује Пол МекКриш.

Оперу Агрипина Хендл је написао 1709. године на либрето кардинала Винченца Гриманија, који је издејствовао да се дело изведе у позоришту које је припадало његовој породици - Театру Сан Ђовани Гризостомо у Венецији, током карневалске сезоне. Наиме, Хендл је кардинала упознао за време свог боравка у Риму, а овај уважени дипломата је узео под своје окриље немачког композитора и понудио му предложак Агрипине да на њега компонује музику. Премијера је прошла славно и може се рећи да је ова опера отоворила Хендлу врата Европе. Хендлов биограф Џон Мејнверинг 1760. године описује премијеру на следећи начин: Позориште је на свакој паузи одјекивало узвицима Viva il caro Sasone- Живео нам драги Саксонче! Били су потпуно занесени величанственошћу и сублимношћу стила, јер до тада нису познавали да моћи хармоније и модулације могу бити тако блиско угођене и тако снажно повезане. Хендлова Аргипина је по премијери имала још 27 извођења за редом, а потом је постављена у Напуљу, Хамбургу и Бечу, иако сам Хендл никада више није ову оперу сам извео на оперским сценама са којима је сарађивао. Агрипину музиколози и данас сматрају једним од најуспешнијих Хендлових оперских остварења. Своју драмску убедљивост пре свега дугује одличном и духовитом либрету кардинала Гриманија који је написао типичну, венецијанску, анти-херојску комедију, у којој сви ликови осим Отона, радо и цинично праве сплетке једни против других. Ипак, њих красе одређене врлине - Агрипинина амбиција је везана за љубав према њеном сину Нерону, те Хендл чини да њене деонице увек изражавају искрену емоицију, чак и кад смишља фаталне сплетке. У првом чину опере, у Рим стижу вести да се цар Клаудије утопио враћајући се са свог похода на Британију. Његова супруга Агрипина смишља план како да на римски престо доведе Нерона, свог сина из првог брака. Она добија подршку од својих пратилаца и могућих љубавника Паласа и Нарциса, који пред Сенатом проглашавају Нерона за новог цара. Но, њене планове квари долазак Клаудијевог слуге Лезба који објављује да је император ипак жив. Њега је од смрти спасао војни командант Отон, коме је Клаудије у знак захвалности обећао престо. Агрипина је у први мах збуњена, али када јој се Отон повери да би се за Попејину љубав одрекао трона, она смишља нов план. Наиме, и сам цар Клаудије је заљубљен у лепу Попеју, што Агрипини отвара простор за нове сплетке. На крају чина, Клаудије одлази у бесу, а Агрипина цинично теши Попеју обећавајући јој своје вечито пријатељство у једној од најупечатљивијих арија опере Моје срце је ту само да би те волело.

Уредница Ксенија Стевановић.

Оперска сезона Еурорадија 2012 / 2013

Ђузепе Верди: Фалстаф

У понедељак, 21. јануара на Трећем програму емитујемо ексклузивни снимак последње Вердијеве опере "Фалстаф", која је изведена пре само шест дана, тачније у уторак, 15. јануара у миланској Скали.

Хором и оркестром Скале дириговао јеДанијел Хардинг, а протагонисти су били: Амброђо Маестри као Сер Џон Фалстаф, Фабио Капитанучи као Џон Форд, Кармен Ђанатазио као Алис Форд, Ирина Лунгу као Нанета, Лаура Полверели као Мег Пејџ, Даниела Барчелона као Госпођа Квикли, Франческо Демуро као Фентон, Карло Бози као доктор Кајус, те Рикардо Бота и Алесандро Герцони као Бардолф и Пистол, Фалстафови пратиоци.

У свом ауторском тексту, цењени оперски режисер и аутор нове поставке у Скали, Роберт Карсен, даје суд да Фалстаф није само последња опера осамдесетогодишњег композитора, већ и изузетно оригинално ремек-дело, које показује да је Верди постао апсолутни мајстор уметности музичког театра. Ова опера јесте сценска уметност пуна радости живота коју је створио стари човек, уносећи у њу свежину и енергију младости. Карсен такође примећује да је Верди у своју лирску комедију уткао прецизни поглед искусног посматрача људске душе и понашања. Ту има места и за Фордову љубомору, и за женску малициозност, и за невиност младих, али и за њихову сналажљивост. Уфалстафу Верди не бежи од лепоте и апсурдности људског живота - од уживања у јелу, пићу и љубави, до повишених емотивних стања. Тако у њој сусрећемо и фини слој меланхолије, мирења са старошћу и пролазношћу, управо кроз лик Џона Фалстафа. У првој сцени првог чина која се дешава у крчми у Виндзору, сер Џон Фалстаф, остарели витез и некадашњи дворјанин, а сада буцмасти пијаница и женскарош, размишља о новим љубавним авантурама и томе како да се домогне новца који му је потребан. Решава да напише два истоветна љубавна писма и да их пошаље удатим богаташицама - Алиси Форд и Мег Пејџ, како би их завадио и на тај начин се домогао новца. Доктор Кајус долази до Фалстафа и оптужује њега и његове слуге Бардолфа и Пистола да су га опили, а потом и опљачкали. Фалстаф на оптужбе одговара једним ироничним моралним предавањем, а по одласку доктора, објашњава свој план слугама. Они одбијају да уруче писма, а разгоропађени Фалстаф и њима чита ироничну моралну буквицу о части и тера их из крчме. У другој сцени која се дешава у башти Фордове куће - Алиса Форд, Мег Пејџ, госпођа Квикли и Алисина ћерка Нанета читају и упоређују Фалстафова писма. Подсмевајући се истоветним писмима, оне одлучују да се освете дрском Фалстафу тако што ће га намамити у замку и довести у непријатну ситуацију. Бардолф и Пистол посећују Форда и откривају му Фалстафове сплетке. Љубоморни Форд, доктор Кајус и млади Нанетин љубавник Фентон смишљају да било најбоље да прерушени Форд оде до Фалстафа и још више испровоцира његове љубавничке намере. У овој сцени Нанета и Фентон имају свој први љубавни дует. Верди је младим љубавницима подарио потпуно одвојен музички свет - лирски, прожет деликатном хроматиком и нежним оркестарским бојама.

Уредница Ксенија Стевановић.

Оперска сезона Еурорадија 2012 / 2013

Сезар Франк: Страдела

Први пут на нашима таласима емитоваћемо оперу „Страдела" Сезара Франка, коју је овај композитор написао са само 20 година. Овим делом 25. септембра 2012. отворена је, после трогодишње реконструкције, Валонска опера у Лијежу, родном граду Сезара Франка. Пред слушаоцима је прво модерно извођење ове партитуре која је сачувана у облику аутографа у коме су само маркиране инструменталне деонице. За извођење у Валонској опери дело је оркестрирао Лик Ван Хове.

Главне улоге тумаче: Марк Лао као Алесандро Страдела, Изабел Кабати као Леонора, Страделина вереница, Филип Рујон као Војвода од Пезара, Вернер ван Мехелен као Спадони, војводин слуга, Патрик Мињон као Бепо, Гзавије Рујон као Пјетро, плаћени убица. Хором и оркестром Валонске опере из Лијежа диригује Паоло Аривабени.

Авантуристички живот Алесандра Страделе био је инспирација оперским ствараоцима. Овај музичар је 1682. године убијен, вероватно због освете неког превареног супарника. Пјер Бурдело је описао овај догађај, уз прегршт измишљених детаља, у својој Историји музике која је објављена 1715. године. Све до XX века, историчари и књижевници, попут Стендала, користили су овај извор како би се осврнули на судбину човека који је у своје време сматран за највећег италијанског певача. Данас су подаци о животу овог композитора сведени на њихову фактографску меру, али несумњиво остаје чињеница да је Алесандро Страдела био један од најзначајнијих италијанских музичких стваралаца друге половине XVII века. Мешање чињеница и фикције створило је од Страделе јунака по мери романтичарске уметности. Па ипак, XIX век није познавао музику овог композитора. Тако је, музички писац Франсоа-Жозеф Фети, 1833. године на једном својих "историјских концерата" представио мелодију коју је атрибуирао Страдели. Ова арија је публикована десет година касније под називом Црквена арија - Пјета сињоре. Али, она је била исто толико аутентична колико и Бурделоова биографија композитора. Наиме, арију је највероватније написао Луј Нидермајер, романтичарски композитор који је 1837. године у Паризу поставио оперу под називом Страдела, која има оперски срећан крај: композитор својим музичким генијем успева да избегне смрт и да живи срећно са својом вољеном. Овакав сценарио, помало, личи на инверзију мита о Орфеју, где се акценат, романтичарски, ставља на моћ генијалности да превазиђе све тешкоће. Три године касније, тачније 1840, Нидермајер је поставио нову верзију опере Страдела скраћену на три чина, и том приликом је објављен и либрето који су написали Емил Дешан и Емилиен Пачини. Млади студент Париског конзерваторијума, Сезар Франк, одлучио је тада да сам напише своју оперу на либрето Нидермајеровог остварења. По свему судећи композитор је клавирску верзију опере завршио 1842. године, али потом није успео да сам доврши оркестрацију. После Нидермајера и Франка неколицина композитора је написала оперска остварења на основу либрета Дешана и Пачинија, међу којима је најпознатија верзија Фридриха фон Флотова из 1844. године приказана у Хамбургу где је постигла велики успех. Опера се дешава у Венецији за време карневала. Спадони, слуга Војводе од Пезара, члана већа Десеторице, са својим помагачима, отима лепу Леонору. Да би се додворио девојци, не би ли га заволела, војвода је запослио Страделу да јој држи часове музике. Моћни племић није слутио да су Страдела и Леонорa већ тајно верени. Страдела користи прилику која му је пружена да посећује Леонору и помогне јој да побегне из војводине палате. Када су успели да побегну, војвода их прогони све до Рима. Наређује Спадонију да унајми плаћене убице како би се осветио композитору.

Уредница емисије Ксенија Стевановић.

Оперска сезона Еурорадија 2012 / 2013

Ђузепе Верди: Јованка Орлеанка

У понедељак, 15. октобра 2012, почињемо циклус репродукција најсвежијих оперских снимака са европских позорница. Нову радијску оперску сезону отвара дело „Јованка Орлеанка” Ђузепа Вердија које је забележено 24. септембра на концертном извођењу у Музикферајну у Грацу.

Главне улоге су тумачили Марија Агреста као Јованка, Жан-Франсоа Бораскао Шарл VII, Габриеле Вивијани као Јованкиn отац пастир Ђакомо (Јакоб),Јозеф Пепер као Талбот, наредник енглеских снага и Роберт Бартнек као Делил, француски официр. Хором опере из Граца и Симфонијским оркестром аустријског радија ОРФ дириговао је Карло Монтанаро. Премијера опере Јованка Орлеанка је била у миланској Скали 15. фебруара 1845. године. Ова лирска драма сапрологом и три чина написана је на либрето Темистокла Солере. Сматра се да Верди није превише мењао Солерин либрето, који се само делимично ослања на Шилеров драмски текст Девица из Орелана. Опера је на премијери доживела велики успех код публике, нешто мањи код критике, али је Верди био незадовољан режијом и условима продукције, те се заклео да више никада неће давати Скали своје нове опере. И тако је Скала сачекала 36 година како би се на њеној сцени десила праизведба једног Вердијевог - то је била нова верзија опере Симон Боканегра. Данас се Јованка Орлеанка ређе изводи, иако плени одлично оформљеним главним женским ликом, за чију је креацију заслужна певачица Ерминија Фрецолини која је наступала на премијери. Пролог који се дешава у селу Дом-Реми састоји се из две сцене. У првој краљ Шарл описује свој сан у коме му је Богородица наложила да остави свој мач и шлем под стаблом ораха, као знак пораза. У другој сцени, краљ проналази дрво, поред кога је заспала Јованка, девојка која се молила Богородици да постане вођа француских трупа. Она има визију у којој јој анђели одобравају жељу, и пробудивши се из сна говори да ће водити Французе у победу. Краљ је одушевљен њеном храброшћу и одлучује да је прати. Јованкин изузетно религиозни отац, Ђакомо, мисли да је његову ћерку запосео ђаво и одриче је се. У првом чину енглески војници губе битке и осећају да против њих ради нека „виша сила". Јованкин отац Ђакомо жели да се освети Шарлу, за кога сматра да му је завео ћерку и спреман је да је преда енглеској војсци. У другој сцени првог чина припрема се Шарлово крунисање у Ремсу после победе над Енглезима. Јованка је растрзана и жуди за једноставним шумским домом. Шарл јој изјављује љубав. Јованка га воли, али је у страху, јер су је њене визије упозориле да се клони земаљске љубави. Други чин, који се одвија на тргу у Ремсу, започиње тријумфалним маршом француских трупа које предводе Јованка Орлеанка и краљ Шарл. У драмском врхунцу опере Јованкин отац Ђакомо, желећи освету, оптужује Јованку за вештичарење, а Шарла за јерес. Емотивни климакс дела је моменат када Јованка три пута негира Ђакомове оптужбе. Ипак, на њу се обрушава руља, а Ђакомо је изручује Енглезима. У трећем чину заробљена Јованка Орлеанка посматра битку коју Французи губе. Она се моли богу за спас, изазивајући тако самилост код свог оца. Ђакомо схвата да му је ћерка невина и ослобађа је. Јованка јури у помоћ Француској војсци. Шарл улази у супарнички табор као победник, опрашта Ђакому, али сазнаје да је Јованка смртно рањена. Доносе је на носилима и она последњим напорима снаге поздравља свог оца и краља кога воли.

Уредница емисије Ксенија Стевановић.