Проза руског писца Захара Прилепина преведена је на 17 језика. Само у Француској, у којој има најмање три преводиоца, објављено је осам његових књига.

Захваљујући преводитељки Радмили Мечанин и ми у Србији упознали смо Прилепина читајући романе „Патологије“, „Сањка“, „Грех“, „Црни мајмун“, збирке прича „Ципеле пуне вруће вотке“ и „Осмица“.

Радмила Мечанин превела је и најновији роман Захара Прилепина „Обитељ“. Издавач је Самиздат Б92.

Руски наслов Прилепиновог романа „Обитель“ задржан је и у српском преводу. То је изазвало мали неспоразум са делом овдашњих читалаца који су реч „обитељ“ разумели као кроатизам у значењу породица, а не као синоним за манастирско братство, за манастир као пребивалиште, што ова стара словенска реч и на руском и код нас значи. Преводилачка или уредничка напомена, објашњење овог архаизма на почетку књиге свакако не би одмогло. Извесно, то је тражење длаке у јајету и то каквом. Реч је о великом роману одличног писца коме не могу да науде ни општа места у преписивачким новинским уводницима и маркетиншким препорукама типа:радио као физикалац, избацивач, гробар, специјалац, са обавезним додатком - члан те и те политичке партије... У истим текстовима се као по дефиницији изоставља да је Прилепин школовани филолог, цењени уредник и есејиста, успешни музичар и телевизијски водитељ и хуманитарни радник у најбољем смислу речи. Зато се враћамо јајету као симболу савршенства, у овом случају - књижевног савршенства.

„Обитељ“ је наизглед једноставно компонован роман: на готово 700 страница приповедач прати главног јунака Артјома Горјаина у граничној животној ситуацији – као заточеника једног од првих совјетских радних логора, логора на Соловкама, архипелагу у Белом мору. На једном од шест већих острва (има их више од стотину) је Соловјецки манастир из XV века угашен 1923. када је логор основан. Манастирски живот на Соловкама обновљен је тек 1990-их иако је затвор са такозваним „друштвено-корисним“ радом на „обитељи“ потрајао свега петнаестак година.

Прилепинов јунак је млад, здрав, снажан и леп. Мисли и говори брзо, испрекидано, више у себи него наглас. Роман је пун његових кратких дијалога са логорашима и представницима логорске власти. Када бисмо укинули знаке интерпункције и ти дијалоизи би могли да се читају као Горјаинов унутрашњи монолог. Линија тог монолога личи на електрокардиограм узбуђеног, грозничавог човека. Такав приповедачки поступак држи читаоца у непетости, у сталном очекивању кулминације које нема, бар не у аристотеловском смислу речи. И онда, уместо великог праска или очекиване катарзе, следи документаристички завршетак књиге: аутоиронијски пишчев поговор, један прави дневник, једна реконструисана биографија и пишчев епилог. Кључ за разумевање романа је у том додатку, али и у ауторовој речи на почетку романа - мајсторски изведено.

Уверљивије је писати о неком о коме званична историја готово није оставила траг. Зато је главни јунак баш Артјом Горјаинов, младић који је убио свог оца, није могао да поднесе да га гледа нагог - као Хам Ноја. Ноје је проклео свог најмлађег сина и његово семе, а Горјаинов је проклео сам себе. Упркос снажној жељи за животом која се манифестује у усавршеној способности преживљавања, у смеху и радости усред исцрпљивања, мучења и смрти, у еротској вези са Галином која оличава логорску власт - Прилепинов јунак стално срља у ризичне ситуације. Напада опасне логораше, криминалце, сукобљава се са чуварима, са чекистима, буни се, покушава да побегне... инати се са људима и пркоси Богу. Као да жури да умре, да се искупи за смртни грех оцеубиства.

Прилепинова „Обитељ“ није расправа о религији али је религија важан део приче поготово за јунаке који имају снаге а немају вере, а таквих је у роману највише. Није ово ни ведра књига, иако хумора има посебно у циничним детаљима. Соловјецки заточеници разговарају и о књижевности, најзанимљивија је прича о једнодимензионалном приказивању сељака у класичној руској литератури.

Важно место у роману имају животиње, пре свега галебови - мноштво бучних, грабљивих, недостижних птица. Логораши и њихови чувари их не воле. Понекад их убијају. Изванредна је сцена у којој се галебови свете логорашу зато што је прво мамио храном једну птицу, а потом је отимао од ње. Ту су и коњи, зечеви, мачке, пацови. Главни јунак Артјом Горјаин редовно храни женку пацова која очекује младе, да га не би гризла када заспи. Животиње су слободне, људи нису. Сваку појединачну сцену Прилепин је филигрански исписао, нема вишкова и ништа не недостаје.

„Обитељ“ је роман о поживотињењу, о позверењу човека - чудовишном и увек и свуда препознатљивом – а не роман о конкретном Соловјецком логору, иако је пишчев прадеда Захар био један од тамошњих логораша. Са Прилепиновом универзалном причом могу да се идентификују и читаоци у бившој Југославији у којој је постојао логор за неистомишљенике, јадранско острво Голи оток. Још су живи они који су тамо „друштвено-корисно“ туцали камен и о томе написали добре књиге које се упорно прескачу у историзацији српске и југословенских књижевности XX века.

Оно што „Обитељ“ чини великом књигом је способност писца да о важној теми руске и светске књижевности пише из свог и нашег времена, вешто, искрено и снажно, на само себи својствен начин.

Последња реченица романа гласи: „Човек је мрачан и страшан, али је свет хуман и топао“. И када пише о мрачном и страшном, књиге Захара Прилепина су хумане и топле.